Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца темељила се на идеји о блискости и јединству три племена једног, југословенског народа. Окупљање три народа у заједничку државу представљало је судар различитог историјског наслеђа, традиције, вере, привредних и правних система. Оптерећена та- квим теретом Краљевина СХС, а потом Краљевина Југославија, била је од самог почетка суочена са бројним политичким потресима, најчешће изазваним неслагањем око унутрашњег уређења државе.
Почетком двадесетих година у Краљевини СХС живело је око милион Словенаца (8,5%). Највећи део словеначког народа био је окупљен у Словенској људској странци под вођством свештеника др Антона Корошеца, првог потпредседника Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и најистакнути- јег представника словеначких националних интереса.
ПРЕСТОНИЦА – КРАЉЕВИНА У МАЛОМ
У периоду између два светска рата Београд је, као престоница нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, претрпео велике урбанистичке, економске и демографске промене. Становништво се увећало од око 100.000 на крају Првог светског рата до 320.000 на почетку Другог светског рата. Узрок такве демографске „експлозије“ треба пре свега тражити у убрзаном економском развоју града, који је привлачио људе најразличитијих занимања из свих крајева нове државе.
У Београду се 1921. године, према попису, словеначким језиком служило 1.059 становника, а 1931. године у граду је живело 56.776 римокатолика (19,65%). Тај други попис становништва спроведен је у духу „интегралног“ југословенства, тако да су Срби, Хрвати и Словенци уписивани збирно, у истој колони. Самим тим, онемогућено је утврђивање броја припадника сваког народа посебно. Ипак, може се рећи да је у међуратном периоду међу житељима Београда било више хиљада Словенаца, који су оставили траг свог деловања у документима који се чувају у Архиву Београда.
СВИ ПРИВРЕДНИЦИ ОД ЂЕВЂЕЛИЈЕ ДО МАРИБОРА
Привредне гране у Краљевини развијале су се доприносећи унапређењу рада појединих делатности у свим областима друштвеног деловања. Привредници су се удруживали обезбеђујући институционалну подршку оној грани привредне делатности којој су припадали. Пројекат статута Савеза привредника Краљевине СХС, одобрен је на збору београдских привредника, 1923. Рад институција био је регулисан правилником о раду, обавезама и правима чланова. Своје производе и услуге представљали су на сајмовима широм Краљевине уз пропратни каталог. Пратећи програм велесајма подразумевао је одржавање манифестације представљања традиције и културе, посебно фолклора свих народа Краљевине. Привредници су организовано путовали на конференције и конгресе, размењујући знања и вештине.
НАЦИОНАЛНО И КУЛТУРНО ЗБЛИЖАВАЊЕ
Бројна хуманитарна, културна и просветна друштва и удружења у Краљевини Југославији радила су на националном и културном зближавању словенских народа. Међу њима било је и Коло срп- ских сестара, основано 1903. Једна од активности Кола било је и организовање костимираних забава, свесловенских балова, на којем су учеснице носиле народне ношње из различитих крајева Краљевине. Баловима су, осим чланица друштва, присуствовали и чланови краљевске породице, дипломате и бројни угледни грађани.
Свесловенски соколски покрет зачет 1862. у Чешкој радио је на подизању националне свести, јачању моралних и физичких снага народа. По завршетку Првог светског рата српски соколски покрет је прихватио југословенску идеју и ушао у Југословенски соколски савез, основан у Љубљани 1922.
ГРАДИТЕЉИ
Пројектом за цркву Св. Антуна Падованског Јоже Плечник, истакнути средњоевропски и најзначајнији словеначки архитекта с краја XIX и почетка XX века, оставио је трага и у архитектури Београда. Ово здање са основом у виду ротонде са звоником убраја се међу најоригиналније сакралне архитектонске концепте Београда. У Београду су радили и Плечникови ученици, Јанез Валентинчич, под чијим је надзором завршен звоник цркве Св. Антуна, као и Лудвиг Томори, који је у периоду после Другог светског рата реализовао стамбену зграду намењену службеницима Државне безбедности и објекат Савезног министарства унутрашњих послова. Архитект Алојз Лавренчић (Лавренчич) аутор је више успелих објеката међуратног Београда, док је Лојзе Долинар, вајар, тесно сарађивао са српским архитектама на изради пластичне декорације зграда државних институција. Аутор је и већег броја споменичке скулптуре.
СЛИКАРИ
Као чланови еминентних уметничких удружења словеначки уметници, сликари, вајари и графичари, редовно су излагали на водећим културним манифестацијама у земљи, посебно се истичући својим радом на Пролећним изложбама Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“. На изложбама су по правилу излагали југословенски уметници, а одржавале су се у Павиљону Удружења на Калемегдану. Стварали су и у оквиру уметничког удружења „Лада“, које је неговало идеју југословенства и имало своје секције у Београду, Загребу и Љубљани. Рад „Ладе“ обележила је и тесна сарадња словеначке и српске секције, у оквиру које су организоване заједничке изложбе, а својеврсним ликовним изразом посебно су се истицали Рихард Јакопич, Иван Вавпотић (Вавпотич), Иван Кос, Алберт Сирк, Франце Краљ, Тине Кос и други.
ХОРОВИ
По јеверу близ’ Tриглава
чолнич плава семтертје
(По језеру, народна песма о рају Словеније – Бледу)
У друштвеном животу Краљевине, музичке манифестације, концерти и балови, започињали су програм државном химном Боже правде, након чега би уследило извођење народних песама и песама за игру. Нумере су изводили соло уметници или хорови певачких друштава, удружени у Јужнословенски певачки савез, основан 1924. Концерти широм државе, обогаћивани су изведбама традиционалних песама крајева којима хорови припадају. Наступајући у Београду, 1924, Певачко друштво Љубљански звон, извело је песме попут Кај ти је мојца и Крегата се баба ин девојка. Изузетно су пропраћени концерти певачких друштава Славец и друштва Певски збор глазбене матице Љубљана, али и Певачког друштва учитеља Ују из Љубљане, чији је оснивач био Кумар Срећко, диригент.