ДАВОРИН ЈЕНКО (1835-1914)

Даворин Јенко, композитор и диригент, рођен је у Дворју код Крања. Уметничку каријеру почиње као хоровођа Словенског певачког друштва у Бечу, компонујући музику за словеначке хорове. Тада је написао и композицију Напреј застава славе, која је касније постала химна Словеније. Био је хоровођа Српског црквеног певачког друштва у Панчеву и Београдског певачког друштва, диригент и композитор Српског народног позоришта. Компоновао је музику за више од 80 позоришних комада, међу којима је и комад с певањем Маркова сабља, изведена 1872, са песмом Боже правде која, проглашењем Кнежевине Србије за Краљевину, 1882, постаје државна химна. Шездесетих година XIX века, Јенко ствара прву српску оперету Врачарa и отвара пут развоју српске опере. За члана Српске краљевске академије, именован је 1887. У Љубљани се настанио 1910, где је и умро, неколико година касније.

ЕДВАРД РУСЈАН (1886-1911)

Први словеначки пилот, конструктор, пионир ваздухопловства, члан свесловенског Соколског покрета, погинуо је приликом аеромитинга у Београду када се његов авион срушио у Доњем граду, на Калемегдану 8. јануара 1911 (27. децембра по старом календару). Русјан је 1908. приликом анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, понудио Краљевини Србији своје услуге.

Сахрани Едварда Русјана на Новом гробљу присуствовало је преко 14.000 Београђана. Један од говорника био је и тада млади српски књижевник Бранислав Нушић. Изјаве саучешћа послали су и чланови српске краљевске породице, а уредништво листа Политика примало је новчане прилоге за помоћ Русјановој породици.

Први авион Југословенског аеротранспорта типа DC-10, који је понео име овог великог Словенца слетео је на београдски аеродром 1979. Године 2012. откривена је спомен плоча на месту Русјанове погибије.

Антон Корошец (1872–1940)

Антон Корошец, једна од најистакнутијих словеначких и југословенских политичких личности које су обележиле прву половину 20 века.

Политичку каријеру започео у аустријском парламенту 1906, као представник Словенског клуба. Био на челу Југословенског клуба 1917, чије је основно начело било уједињење Словенаца, Хрвата и Срба у оквиру Аустроугарске монархије.

Као вођа Словенске људске странке (СЛС), председник Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, и учесник Женевске конференције (1918), учествовао у креирању будућности југословенске државне заједнице.

Био потпредседник прве југословенске владе, а потом и више пута министар (шума и руда, саобраћаја, просвете и унутрашњих дела). Био је председник владе Краљевине СХС (27. VII 1928 – 6. I 1929).

Почетком 1933. интерниран у Врњачку Бању, а потом и на Хвар, због својих залагања за уједињење и аутономију свих Словенаца.

Као министар унутрашњих послова у влади Стојадиновић-Корошец-Спахо учествовао у оснивању Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) 1935.

У влади Цветковић-Мачек био министар просвете.

Антон Корошец био је представник словеначких националних интереса, министар – Југословен, професор Пољопривредног факултета у Земуну, председник Задружног савеза Југославије.

Умро у Београду 14. децембра 1940, и сахрањен у Љубљани, у Спомен-парку Навје.