ВЛАДАРИ СРБИЈЕ И ЈУГОСЛАВИЈЕ (1815–1945)

Милош Обреновић (1815–1839, 1858–1860), утемељивач нововековне српске државе. Хатишерифима из 1829, 1830. и 1833. Србија је стекла аутономију, а Милош признање наследног књажевског звања.

Михаило Обреновић (1839–1842, 1860–1868), аутократа, просвећени апсолутиста, наглашавао je да је закон највиша воља у држави, водио је амбициозну спољну политику окончану стварањем Балканског савеза 1867.

Александар Карађорђевић (1842–1858). Његова владавина позната је као уставобранитељско доба, период у коме су уставобранитељски прваци имали запаженију улогу у вођењу државе од владара.

Милан Обреновић (1868–1889). За време његове владавине Србија је стекла независност, територијално проширење, постала је краљевина и разгранала државне установе у ери напредњачког законодавства.

Александар Обреновић (1889–1903). Његову владавину су карактерисали многи изненадни преокрети и промене. У ноћи 29. маја 1903. убијен је краљевски пар и дошло је до крваве смене династија.

Петар I Kарађорђевић (1903–1921), умерени реформатор, који је Србију водио кроз царински рат, Анексиону кризу, балканске ратове и I светски рат.

Александар I Карађорђевић (1921–1934), краљ државе Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевине Југославије) у унутрашњој политици био је за централизам и после завођења диктатуре 1929. Трудио се да спроведе програм „интегралног југословенства“, као начина за превазилажење унутрашњих сукоба и несугласица.

Петар II Карађорђевић (1934–1945), најмлађи југословенски краљ, владао четири бурне и судбоносне ратне године а да није боравио у земљи.

Уставотворна скупштина је 29. новембра 1945. укинула монархију.

РАЗВОЈ СТРАНАЧКОГ ЖИВОТА

Развој политичке мисли и ширење либералних и социјалистичких учења карактеристични су за Србију у другој половини XIX века. Осамдесетих година формирају се политичке странке – либерална, напредна и радикална. Либерални устав из 1888. године, као резултат страначког компромиса, благотворно је деловао на развој парламентаризма. Стварањем Kраљевине СХС у политичку арену улазе партије народа који су се по први пут нашли у истој држави. Оснивају се нове, као што су Демократска, Југословенска републиканска, Савез земљорадника и Комунистичка партија Југославије. Све до почетка Другог светског рата страначки живот у Краљевини одвијао се у тражењу компромисног решења у српско-хрватским односима.