Први српски устанак, започет 1804. под вођством Карађорђа Петровића, прерастао је у револуцију која је носила печат Карађорђеве личности, а он је постао симбол националноослободилачког процеса. При освајању Београда 1806. Срби су добили пуну власт у Београду. Новоформирана власт вршила је јавну продају турске имовине. Други српски устанак (1815), а нарочито догађаји који су уследили после њега, стицање националне (1833) и социјалне слободе (1835), изнели су у први план дипломатске и државничке способности Милоша Обреновића. Уочи педесетогодишњице устанка 1865, кнез Михаило Обреновић издао је указ о установљавању Таковског крста којим би се одликовали живи саборци његовог оца кнеза Милоша.
ДЕО ЕВРОПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ – 1848.
Стеван Книћанин Петровић (1807–1855) прешао је у Војводину као командант србијанских добровољаца у доба револуционарних врења 1848. у Аустрији. Влада у Београду је подржавала захтеве побуњених Срба. Из Кнежевине је послато 8.000 добровољаца. Београд је, такође, примио велики број Срба из Баната са њиховим породицама када су бежали пред мађарском војском.
Павле Георгије Спирта из познате цинцарске трговачке породице у Земуну, добио је 1853. племићку титулу Aустријске царевине од цара Франца Јозефа I, за заслуге у гушењу револуције 1848.
ПРЕДАЈА ГРАДОВА
После рањавања српског дечака код Чукур чесме 1862, почели су сукоби српске полиције и турских низама, који су кулминирали бомбардовањем вароши. Кнез Михаило поново је покренуо питање останка турске војске у Србији. Априла 1867. кнез је успео да постигне споразум са Портом. Турске посаде су напустиле градове Београд, Ужице, Соко, Шабац, Смедерево и Кладово.
МИЛАН ОБРЕНОВИЋ
Кнез Михаило убијен је 29. маја 1868. у Кошутњаку. У име малолетног Милана Обреновића Србијом је до 1872. управљало намесништво. Намесници су више пажње посвећивали организовању унутрашње управе. Године 1869. донет је умерено либерални устав. За време владавине Милана, Србија је постала модерна европска краљевина (1882).
КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ
Борба за народни језик, фонолошки правопис и за књижевност на народним основама представљала је културни сегмент револуционарних збивања 1848. Вук Стефановић Караџић је доследно и до краја спровео Аделунгово начело пиши као што говориш. Након књижевног договора 1850. у Бечу, о проблему заједничког српско-хрватског књижевног језика, њиме су писали српски и хрватски књижевници. После Вукове смрти, 1868. занично је уведен нови правопис.
Раздобље од појаве Вука до прве велике победе народног језика 1847, донело је напредак у свим областима културног живота. Посебан утицај оставио је процват политичке и књижевне периодике.
Жене су учествовале у препороду промовишући политичке и културне идеје које су у темељу националног идентитета.